Reč umetničke direktorke
66. Martovskog festivala

Oduvek sam bila fascinirana dnevničkim beleškama, koje uspevaju da uhvate trenutak u vremenu, da ga spasu od zaborava, kao i mnoge druge vezane uz njega, te ih prizovu u sećanje, kao vremeplov. Martovski festival svakako predstavlja fascinantni dnevnik dug gotovo ljudski vek, prizma kroz koju je moguće sagledati jednu istoriju filma, pa i ovog dela sveta. Pokušavam da obuhvatim ovu skulpturu u vremenu, 66 godina neprekidnog, strpljivog i upornog postojanja – i zajedničku nit, jezgro ideje koja je protkala mnogobrojna izdanja, beskraj filmova, reči i misli, intimnih crtica i zabeleški, osećaja i sećanja, stvaralačkog  naboja… U vrtoglavici utisaka ne uspevam da jasno razaznam, pa se vraćam onom očiglednom. Festival bez sumnje odlikuje izdržljivost (zbog koje je neretko morao i da otrpi), i poslednja nedelja marta! Ovo je vreme koje gotovo koincidira sa belom nedeljom, pokladama, slovenskim praznikom ukorenjenom u paganskom kultu Sunca i obeležavanju dolaska proleća! Na jugu Kosova i Metohije ovaj običaj zove se Pročka, i postoji u živom i uzbudljivom obliku. Velike lopte vatre koje rasteruju zle duhove, mnoštvo ljudi, slavlje i katarzični oproštaj. I Martovski festival vidim na sličan način, kao mesto koje okuplja veliku filmsku porodicu, dovodi do ushićenja i zanosa, i velikih vatrenih filmova! 

Filmski festivali u svetu postaju mesta velike konkurencije, na one najprestižnije stižu hiljade i hiljade prijava, cene prijavljivanja rastu, proces odabira je surov, a oni retki koji dospeju do vrha dobijaju priliku da budu primećeni i nastave svoj put do šire publike. U takvom svetu, i producenti i autori često svoje napore i ideje već u startu oblikuju prema nekom unapred pretpostavljenom programskom ukusu i zahtevima momentalnog privlačenja pažnje. O dobrim i lošim stranama ovakvog stanja stvari se može raspravljati, ali svakako je važno i da postoje i drugačije festivalske ideje i pristupi. Tako, i pored toga što se većina programa Martovskog festivala sastoji od takmičarskih kategorija, njegovu suštinu vidim pre u sabiranju nego u pobedničkoj trci! Martovski festival sa ponosom okuplja naše najbolje animirane, kratke igrane, eksperimentalne, dokumentarne filmove i televizijske forme i video radove, bez strogih zahteva o premijeri.

Listajući katalog jubilarnog 50. festivala (od impozantnih 180 strana), naišla sam i na sekciju „prijavljeni filmovi koji nisu ušli u program festivala“, a koji su takođe zapisani u ovoj specifičnoj hronici filma. Naslonjeni na prethodno ali i predosećajući buduće, počinjemo da naziremo tu kolektivnu viziju u koju ugrađujemo nov deo, svoj zapis u vremenu. U istom jubilarnom katalogu, Nikola Lorencin, tadašnji predsednik Saveta festivala, piše o dobitniku nagrade za životno delo 50. festivala – Makavejevu. Osvrćući se na činjenicu da je njegov prvi film „Jatagan mala“ izgubljen, pita se: „da li se time zagubio i sam Početak?“ I dalje:  „Ono što kao pitanje u ovakvim prilikama postavljamo: od kad se to Mak bavi filmom, kada je – „počeo“? Pa ako nema početka kao što ga je „Jatagan mala“ odnela iz vremena, najpre ćemo da poverujemo kako je to sa Filmom, kod Maka bilo zapravo: ODUVEK.“ I dalje, Lorencin indirektno zaokružuje taj vremenski okvir stvaranja do ZAUVEK ličnim poetskim osvrtom: „Film nije nestao. On je, jednostavno, sada prešao u neko drugo, takođe prirodno svoje stanje: u – SEĆANJA. A zar upravo sećanje i nije konačni, besmrtni život Filma? Dematerijalizovan, u još fluidnijoj i božanskoj tvari, čak i od one, od kakve je netelesna građa sama Filmska Projekcija? Film se čuva, i nanovo – zauvek – projektuje i ukazuje u mojoj glavi, on postaje deo mene, mog pamćenja i života, možda – čak: on je onakav kakvog ga ja hoću.“

U praktičnom smislu, moji dosadašnji napori kao umetničkog direktora 66. Festivala odnosili su se na to da dam jednaku pažnju svim festivalskim kategorijama, programima za mlade filmske umetnike, kao i za profesionalce, kao i da se festival širi u smeru teoretskih misli i diskusija, praktičnih radionica i mentorskih programa, i tribina sa jasnim fokusom na aktuelna pitanja. Osvrnućemo se na značajne događaje u prethodnoj godini, kakva je svakako i saradnja RTS-a sa Filmskim centrom Srbije i uvođenje termina za dokumentarne filmove na nacionalnoj frekvenciji, ugostićemo zanimljive goste iz regiona i Evrope – stare festivalske pobednike i one koji tek dolaze, potrudićemo se da od zaborava otrgnemo značajna dela domaće kinematografije i predstavimo ih u novom sjaju, kao i da budemo u toku sa najsavremenijim tehnološkim tendencijama i kreativnim filmskim praksama.

Martovski festival, vidim, konačno i kao mesto metafizičkog ospoljenja autentičnih stvaralačkih naboja, rečima jednog od višestrukih pobednika Festivala Lordana Zafranovića: „Završeni film djeluje na gledaoca onolikim intenzitetom koliko je unutarnje energije autor uspio utisnuti na filmsku vrpcu, projicirati u kadrove kao svoj personalni naboj…“

Sonja Đekić